NA MENIJU LUTAJUĆI KUVAR KOD „mirHANE“

PRED(GOVOR)JELA:

1. ČAJNA KOBASICA – SRPSKI BREND
2. POLA MERE PROJE
3. GOSPOĐA OLGINA PITA SA VIŠE ŽIVOTA
4. LJUTA KEVINA GUŽVARA

GLAV(N)A JELA I OSTALO:

5. SUPA IZ EKSPRES LONCA U MOJOJ GLAVI
6. ĐUVEČ
7. STRPLJIVI KUPUS
8. PRE I POSLE PRŽENIJE
9. RAZLIČITOST KROMPIRIĆA
10. ĐUJINA MUDRA SARMA
11. MUŠKI RECEPT

RIBE, CRNOGORCI I KINEZI NA ISTOJ TRPEZI:

12. TATARSKI BIFTEK A LA LJALJA
13. SVE JE BEZVEZE, PRAVI KINEZE
14. LAZ(G)ANJA OD POMIDORA MADE IN CRNA GORA
15. BABA NATINA ČORBA OD HOBOTNICA, DELFINA, MUZIKE I .DECE
16. SOK ZA NINA NANA

SVET(E) SALATE

17. DANINA TURŠIJA TURI ŠTA IMAŠ
18. VESELA SALATA

SLATKE USPOMENE:

19. NE-VIĐENE KNEDLE SA ŠLJIVAMA
20. SAVREMENE PALAČINKE
21. NADA ZVANA ŠVARCVALD
22. LICENCA ZA XXI VEK – TETKA KAJINA I VASINA TORTA
23. SAHER KUMO MOJA

NE(ZDRAVI) ZAVRŠETAK J(D)ELA

24. „ODBEGLA ŽENA“ U BOCI BELOG VINA
25. RADOSNO VINO CRNO
26. ZDRAVI CENTAR NE-PUŠAČA
27. SEDMA ŠOLJICA ZA TURSKU KAFU
28. PRAVE REČI UZ KAFU ESPRESO
29. DOBROVAČA
30. LIMUN – NADA

 

POLA MERE PROJE

Pola mere proje, sa punom merom kima je recept za samce, razvedene i usamljene u savremenoj porodici. A takvih danas ima sve više. I umesto da se prepustimo slikama tv-a i talasima depresije, otvorimo kuvar sa proverenim porodičnim receptima i ne odustajemo od sebe praveći, recimo, proju. Za pola nas, pola mere:

dva jaja,

 dve šoljice projinog brašna,

 jedna pšeničnog,

 dve šoljice mleka,

 šaka usitnjenog sira,

 pola šoljice ulja,

 pola praška za pecivo,

 pola kašičice soli,

 pola kašičice putera za podmazivanje pleha i

 pola kašičice brašna.

 Mutim mikserom pola mere proje, da pobedim prazninu u meni zbog pogrešnog osećanja da pola života protiče kao masa pod metlicama miksera. U krug, u istom smeru, polako, pa sve brže i brže. Posipam kim, još malo, pa još malo više. Kim jedini ne ide na pola mere. Kažu da je dobar za stomak, možda pomogne stomaku koji se grči od nedostatka druge polovine života potrebne  za punu meru proje. Kim stvara gasove pa možda u punoj meri, na pola mere proje, izduva svu onu napetost koja se iz noći u noć taloži u stomaku.

            Nekada smo ovaj recept drage tetke množili sa dva. To je mera za običnu porodicu. A pamtim vremena kada je taj recept, sa preporukom da proja ostaje i za doručak, množen sa četiri. I to se takođe zvalo porodica, i ne sećam se da je njenih članova bilo više od onih u običnoj meri od četiri jaja, ali su vrata i duše bile otvorenije, pa je i mera dizana na kvadrat. Kroz vrata je mirisala proja i uvlačila maminu komšinicu, dečje drugove i drugarice koji su bili nerazdvojni, „K’o vezana crevca“ –  kako su govorile mame, dok su se pored dece uvlačile i tetke, strine, ujne i ostale šurnjaje  koju su, češće nego danas, navraćale noseći svoje probleme i osmehe familiji.

            Šta se desilo sa merom za proju i porodicu? Nemam pojma. Prošlo je čak i vreme suza, usamljenosti, tuge i bola. Vreme kada su dva jaja bila blago ostalo je ispred toga, a posle vremena kada je svaka čestita Vasina torta disala od bar dvadeset svežih, penasto umućenih jaja, u nekoliko filova. Ali Vasina torta je tek za razradu teze o svakidašnjici. Proja je ispečena i red je da joj dam još malo prostora.

            Pamtim priče o proji bez jaja i sira, ali ne i o proji od pola mere.

− Pa možeš i ti da pozoveš komšinice, prijatelje,….. pa opet komšinice………

Da možda jedno veče, drugo, pa i treće. Ali već četvrto će biti previše. I kada dođem do četvrtog setiću se mere od četiri jaja, velike porodice, bučnih razgovora, šala, svađa koje iz današnjeg ugla i nisu bile svađe. Danas više boli civilizovana tišina, od tih nekadašnjih svađa, jer svađa je bila dokaz da nam je stalo. Danas je lakše i lepše ćutati. Dok sam voziš svoj automobil, sam biraš namirnice po megamarketu, sam spremaš pola proje za život u kome nedostaje neko da se posvađaš. Makar oko toga da li je dovoljno slana, pečena, tvrda ili meka, kako su nam već naravi u  priči oko stola ukrstile koplja.

Šta ima mnogo da se priča kada svako vozi svoj život u krug sa samim sobom, kao mikser ono pola mere proje? Šta ima da se traži više od života osim da te neko ostavi na miru? Mir mu dođe kao cilj, koji naravno postižeš samo sa samim sobom, jer još dva jaja koja dodaješ za punu meru proje nose rizik da je jedno od njih mućak,  da sve zbog njega može da propadne i ponovo mora da se muti.

Koliko li je puta mami propala proja? Ko bi to mogao da zna? Kada to ne zapamtiš priče počinju da liče na Vasinu tortu. Sve je nekada bilo lepše, veće, bolje, i proja, naravno.

 Zašto je svako za svojim računarom i parčetom proje na tanjiru lepša slika  od pleha proje na stolu između četiri osobe?

Nisam toliko željna proje koliko potrebe da civilizacija postavlja i egu granice  jednostavno, lako i brzo kao što uvodi nove modele mobilnih telefona, kompjutera i mikrotalasnih pećnica, i da tu negde ostane mesta da zajedno pojedemo pleh proje pričajući o njima.

Davim i smaram, kao što kažu klinci, sa ovom pričom o proji. Zvuči depresivno, ali je ipak istinito, kao što je depresija istina ovog veka sa  pričom u kojoj je  sve češće muž na putu, žena na fitnesu, a deca za kompjuterom ili na nekom treningu, proja je još jedino topla. Provereni tetkin recept probio se kroz ego svakidašnjice do pola porodice, čak i kroz ponudu megamarketa do duboko zamrznutih proizvoda koji se na brzinu ispeku, kao što se na brzinu otvore i zatvore slike i priče onoga što je bilo, ili ličilo na prave stvari u životu.

Prijatno uz proju,  vama što je kupujete u megamarketu, a još više vama koji je probate verujući starom  tetkinom receptu za proju i život koji glasi: „U životu dva i dva, kao u matematici, nisu četiri“. Prava mera za porodicu i proju krije se u osećaju, a ne u broju.

 

NEVIĐENE  KNEDLE SA ŠLJIVAMA

            Ovo će sigurno biti najlakši recept za spremanje i priča za čitanje.

U pola litre mleka skuvati 200gr griza, dodati kašičicu putera, malo soli i kada se malo prohladi dva cela jaja. Praviti loptice od griza, izravnati ih, staviti šljivu( kajsiju, euro-krem ili nešto drugo), zatvoriti knedlu (može uz pomoć malo brašna ako su lepljive) uvaljati u prezle i pržiti na ulju.

 U činiji pomešati šećer, cimet, morski oraščić, vanilin šećer i u to uvaljati pržene knedle. Oko petnaestak knedli mirisaće pred vama za manje od pola sata. Ali mogu biti pojedene za manje od deset minuta. Provereno.

            U jednoj od mojih šarenih faza, odlučila sam da okrečim jedan zid u kuhinji u crveno. Ni karmin crveno, ni bordo, već u crveno toplo i meko kao pliš. Moler koji je tih dana krečio našu zgradu me je slušao, naravno sa čuđenjem, ali je pristao da za deset eura, jedno poslepodne kada završi sa poslom, dođe da mi okreči zid. Kada sam smućkala crveni toner sa malo akvamarin boje dobila sam toplu crvenu i prepustivši je moleru krenula da smućkam knedle sa šljivama za večeru.

            Već sam zamišljala sebe kako  sedim u mom ćošku naspram toplog zida, kao naspram toplog ognjišta i jedem knedle. Bio je septembar vreme šljiva i pripremanja za zimu. Ja sam za zimu umesto zimnice pripremala zid.

            Kako su knedle bile gotove pre zida ponudih učtivo i molera da se posluži. I on se zaista poslužio. Prošlo je manje od deset minuta od kada sam nestala u kupatilu, da pripremim vodu i krpe za pranje, do trenutka kada su sve knedle nestale sa tacne.

            Moler je stajao na sred kuhinje sa ustima umazanim šećerom i izvinjavao mi se:

−  Izvinite gospođo, molim vas, ali ja ovako dobre knedle nikad nisam jeo. Ja stvarno nisam mogao da stanem. Izvinite još jednom, ako biste mogli da mi date recept za moju ženu, od sada samo ovako da mi pravi.

Nisam u čudu znala da li da besnim ili da se smejem. Pogled mi se u nemom čuđenju spuštao na njegove ruke, koje nije oprao, na kojima su se mešala moja topla crvena boja i šećer od knedli. Ipak se sve odigralo  nekako brzo, smešno i slatko k’o što se prave  knedle sa šljivama.  Smejući se napisah mu recept i ispratih ga ubeđena da ću ovu priču poklanjati zajedno sa receptom, ali tada još nesvesna da će i moler završiti u knjizi o receptima.