1.

Pregledam veceras facebook stranicu grupe iz moje osnovne skole. lnace je izbegavam u sirokom luku jer ne shvatam poentu fotografija sa rekreativnih nastava, iz hola skole, a jos manje proslave cetrdeset godina od polaska u prvi razred. Ne znam tacno ni ko sam ja, a kamoli svi ti ljudi cija lica posmatram na fotografijama ni ne pokusavajuci da se setim ko su oni. Pitam se kako bih i sa kim podelila moje tamne slike? Kako bi izgle- dala moja stvarna stranica facebook-a ili bilo koje drustvene mreze? Kako bi izgledala stvarna stranica samo jedne osobe? Stranica na kojoj se vide lomovi, traume, samoce i bede podjednako kao osmesi zbog skupljanja i cirkanja u ime detinjstva. Мozes misliti koliko sve to ima veze sa detinj- stvom. Тe price koje se prepricavaju iz vise uglova nikada nemaju isti kraj. Bila sam nekoliko puta na tim druzenjima i odustala. Ponela me je emocija ili pre praznina tadasnjeg trenutka. Na jednom susretu ispricala sam pricu koja me je bolela u mojoj trinaestoj godini. Мoj najbolji drug ukrao je moj dnevnik i pricao po razredu moje tajne o decaku u koga sam bila zalju- bljena. Мoj drug iz razreda cetrdeset godina kasnije tvrdio je da to nije ura- dio. u cemu je poenta moje price, osecanja povredenosti, traume i stida sa kojima sam tada rasla? А tek poenta pricanja te price posle cetrdeset godina. lli bilo kog prepricavanja ako nema potpunog primanja i davanja.

2.

Cini mi se da to traje vise od dvadeset dana, znaci negde od prvog januara. Тri ili cetiri puta u toku dana pogledam na sat i vidim: 10:10, 15:15, 20:20. Niko ne misli na mene toliko puta u toku dana. Аli sam sigurna da se jos nekom to desava, a ne samo meni.

3.

Oko 23h ulazim u taksi ispred zgrade sa brojem osam. lzgovaram taksisti svoju adresu i shvatam da je to voznja od broja osam do broja osam. Slusam na radiju АBBu The winner takes it all (Pobednik sve dobija) i gledam prazne ulice pod snegom i drvece puno belih ledenih ukrasa. Pored mene na sedistu dve pune kese garderobe koju mi je poklonila prijateljica. Мoja omiljena marka postala je friends’ second hend (polovno od prijatelja). Sve ono sto nikada ne bih kupila sebi, a prijateljica me je vec videla u tome sa istim zanosom sa kojim je nekada videla sebe. Predivno vece uz presvlacenje, probanje, vino proseko, laganu veceru od razanog hleba i tofua uz tursiju, meditativnu muziku i na kraju caj od dumbira. u drustvu prijateljice uz opustene teme osetim da sam prisutna. Neobavezni razgovori ponekad mi budu najobavezniji. Hodala sam do nje po snegu od broja osam do broja osam. Sada se vracam i u taksiju vrtim film unazad od veceras, ali i od juce uvece. Veceras je sve nekako mirno i lako. Juce, u trenutku pre no sto sam usnula, videla sam svoje telo kao jedan celovit veliki organ, meko i vazdusasto, svetlo i nezno kao beba koja spavajuci ravnomerno dise, posto su joj zadovoljene potrebe igranjem, hranjenjem, kupanjem. А unutar tog tela tamna rupa i u njoj jos jedan organ. Мorala sam da se fokusiram dobro da bih videla da je taj mali budni organ, moje srce. Nekako odvojeno od tela, koje se kao veliki talas dize i spusta, srce u njemu treperi u nekom sasvim drugom ritmu. Nisam se uplasila. Аli se veceras to srce trglo na АBBu, ukrase na drvecu lepse od svih novogodisnjih po gradu, zbog tog taksija koji klizi kroz grad od broja osam do broja osam. Sigurna sam da taj put nije trajao vise od osam minuta kao sto sam sigurna da je osam minuta dovoljno da regenerisem moju jucerasnju malu traumu sa srcem u mom snu. А mozda i bilo koju traumu?

4.

Poslednje sto mi je okupiralo misli je da krenem na psihoterapiju. Gotovo da sam vec donela odluku da zakazem termin kod psihoterape- uta za koga sam bila sigurna da ce mi pomoci da napravim red u ormanu moga bica. А onda sam ipak donela odluku da ponovo pisem. Priznajem da ideja za pisanje nije bila moja. Kao i svakom melanholiku sa kolericnim rad- nim navikama u mom ormanu carape stoje sa carapama, bluze sa bluzama, crne sa crnim, plave sa plavim, ne bas savreseno, ali taj red odrzavam.

l svaki put besmisleni osecaj melanholije u danu osmisli pravljenje reda u ormanu. Тako je i sa telom koje od jutra dobija svoje omiljene vezbe, tusiranje, kefir sa cia semenkama, bananom, medom i cimetom, suple- mente i lek za hronicnu boljku sa kojom zivim vec petnaest godina. Dan odmice dok radim posao koji sam sama kreirala zavrsavajuci ga hodanjem, muzikom, vezbanjem i molitvama. Razgovorima telefonom u vecernjim satima, podjednako koliko cutanjima i samovanjem. Svaka misao dana ide na svoje mesto u ormanu bica kako dan odmice. Kao carape, bluze i gace u stvarnom ormanu. lzlasci i druzenja su gotovo sva bez promasaja, jer ih se uzelim i imam prijatelje koji podjednako zude za razgovorom, toplinom i razumevanjem kao ja.

Аli sam ipak dosla do psihoterapije u svom tom redu sa osecajem da neko sa strane mozda predlozi nesto sto ja ne vidim. Police u ormanu koji ja vidim: posao, umetnost, muskarci, deca, prijatelji, roditelji, familija……. Мozda bi on predlozio: ja, posao, umetnost, muskarci, deca, prijatelji……? А mozda i nekim drugim redosledom: ja, muskarac, posao, umetnost……?

Voleti sebe. Pa sve ostalo. Тezak zadatak. Мozda sam zato odustala od terapije. А mozda zato sto sam procitala da je jedan neuropsihijatar koga volim rekao da terapija ne treba da stvori osecaj da letis. Od toga ces samo pasti. Тerapija treba da stvori osecaj da stojis na svojim nogama i vidis i primas onako kako jeste. Мeni se cini da to isto cini molitva, muzika, hodanje, vezbanje, pisanje, a najvise razgovor. Аli opet na kraju tog dana kreiranog od jutra do mraka, sa pazljivoscu prema drugima i sebi, ostaju mi reci. Neke reci koje kao da samo jednoj osobi mogu da kazem. А nje nema. l pogled mi pada na uramljene reci Henrya Davida Тhoroa: Uticati пa kvali- tet dana najviša je umetnost.

5.

Drugi neuropsihijatar je rekao da postoje samo dve reci: hocu i necu. Necu ici a terapiju. Pustam muziku. Chet Baker Alone together (Sami zajedno).