U voz ulazi porodica. Tata, mama i četvorogodišnji sin. Dečak je vidno uzbuđen. Prvi put se vozi brzim vozom. Roditelji sa pažnjom, toplinom i radoznalošću posmatraju sve njegove reakcije.
Dečak razgleda kartu menija i vidi u ponudi čokoladnu bananicu. Mama mu objašnjava da je može poručiti od stjuardese voza kada naiđe.
Dečak naručuje bananicu. U ruci drži novčanicu od 50 dinara koju mu je tata dao da plati naručenu bananicu. Stjuardesa koja mu donosi bananicu mu kaže da ne mora da plati. Zahvaljuje joj se. Roditeljima pokazuje svoju radost i čuđenje širokim osmehom koji mu se razliva preko lica.
Voz povećava brzinu. Povećava se njegovo uzbuđenje. Širi oči, čas gleda u tatu, čas u mamu, čas kroz prozor. Tata mu objašnjava kolikom brzinom se voz kreće i koliko je to brže od njihovog automobila.
Voz prolazi kroz predeo gustih šuma. On pita mamu:
– Da li u ovoj šumi žive medvedi?
Mama mu tiho odgovara da možda žive i sa osmehom ga opominje da tiše priča.
Voz prelazi most preko velike reke. Dečak uzbuđeno, ali tiho komentariše:
– U ovoj reci sigurno ima mnogo različitih riba.
Mama mu potvrdno klima glavom u znak odgovora.
Voz ulazi u stanicu u 36. minutu. Dečak sa uzrazom sreće na licu izlazi iz voza držeći tatu i mamu za ruku. Putnicima oko sebe govori:
– Doviđenja.
Ovo je portret jedne porodice.
U voz posle nekih pola sata ulazi druga porodica koja putuje u suprotnom smeru.
Sestra tinejdžerka ulazi prva, seda odvojeno od roditelja i braće. Ima bežičnu slušalicu i mobilni telefon sa koga nije podigla pogled 36 minuta vožnje. Kao ni njen osmogodišnji brat koji ima svoj telefon i slušalicu. Tata i mama takođe, ali oni naizmenično ostavljaju svoje telefone i jure po vozu četvorogodišnjeg sina. Prećutno, uz prevrtanje očima, jedno drugom daju znak :
– Sad je tvoj red.
Četvorogodišnji dečak trči po vozu, igra se verovatno skrivalice iza sedišta drugih putnika, viče kada ga roditelji vraćaju na sedište, sa očiglednim izrazom dosade na licu. U trećoj izmeni roditelja, koja čim se završi znači da onaj slobodan nastavlja da traži svoje sadržaje po telefonu, u 32. minutu mama umorno uzima dečaka u naručje. Dečak spušta glavu na njene grudi i umiruje se. Ostali putnici mogu da odahnu naredna četiri minuta od buke i neprestanog trčanja dečaka i roditelja pored njihovih sedišta. Voz ulazi u stanicu. Majka obaveštava devojčicu i dečaka da su stigli i oni podižu pogled sa telefona gledajući oko sebe kao da se bude iz sna.
I ovo je portret jedne porodice.
Kako jedna za drugu ne znaju, moglo bi se reći da postoji samo jedna. Jedna koja želi da vidi, čuje i doživi sve kroz iskustva dečaka koji prvi put proživljava put ovim vozim.
I jedna koja ne vidi, ne čuje i ne doživljava ništa na ovom putovanju.
Povezana i nepovezana porodica. Portreti naslikani za 36 minuta koji će verovatno i za 36 godina izgledati isto. Povezano i nepovezano.
Wi fi u prvoj čini razgovor zahvaljujući kom će opstati. Druga, već ne postoji kao porodica, a da to ne primećuje. Tako imamo samo jedan portret porodice, zapravo.
Ili je prva porodica ono što nestaje i čega neće biti za 36 godina?