Uštirkana samoća

Izdvojeni komentar

Sećanje kao dvostruki život

U sedmoj poluispovednoj knjizi Mirjane Lukić kreće se od sećanja kao elementa životne punoće a simbolički završava činjenicom da ne možemo nikada biti sami ako imamo čega da se sećamo. Kada se samoća i priziva nje nestalih susretnu na „vrhu (izvesnog) solitera”, dobija se čaroblje i čarobilje (čarno bilje, baš tako, i čar roblja na kraju; roblje smo neizostavno: bilo sećanja, bilo predo sećanja, bilo osećanja…) dragih kolovođa i svespasavajućih igrivih kola u koja smo se, ponekad i nepromišljeno, hvatali. Neverovatno emotivni venac priča Mirjane Lukić govori o uvežbanom, ali i darovitom proosećavanju. Emotivne vežbe za manje osetljive.
Sećanje ume da ujeda, čak čini da zaboli rajsko sa znanje da nas iz našeg sećanja niko ne može prognati. Iz samoće se, obavezno, stiže do sećanja. Sećanje nas proganja iz samoće, a samoća goni na sećanje. To je začarani krug autentičnog pripovedanja o nečemu što je vrlo etički univerzalno. Nema ničega lošeg u tome da budemo sami i da se sećamo. Usamljenost je, ponekad, i čin samožive narcisoidnosti. Sećanjem davimo Narcisa u sebi i postajemo okrenuti prema mnoštvenosti sećanja. Tek u prigušenom Narcisu kuca srce empatije.
Nezaobilazni prostori sećanja i samoće jesu, neizo stavno, bolesti i bolnice. Ali sećanja i samoće nisu svi do stojni. Neko nikada ne postigne pravu samoću i ne dosegne do uzvišenosti sećanja. Sećati se očeve jovovače znači raskinuti sa nipodaštavalačkom samoćom, preći granice, spojiti suprotnosti, nakalemiti raznolikost. I upravo te vrednosti ove proze omogućavaju netremično čitanje i snažno uosećavanje. Proza u koju se ulazi bez kucanja.
Knjigom obuhvatiti sve. To kao da je najvažniji po etički zahtev Uštirkanog sećanja. Ulančiti lično i univer zalno tako da ih jednostavno ne možemo razlikovati. Knjiga koja potresa i onoga ko piše i onoga ko čita. Lavina asocijacija, a nijedna pogrešna ni štetna. Asocijacije obnoviteljske i isceljujuće. Niste promenili čoveka ako ga niste rasplakali.
Uniformnost sećanja nije jednoznačna. Tetka, otac, majka, Ema s mora, ostali dragi podjednako se nalaze u sećanju kao istovetni glavni junaci. Život nas upoznaje s raznolikim ljudima, a sećamo se pretežno bliskih. Nesećanjem kažnjavamo one koji su nas vređali, nipodaštavali, svađali. Sećanje je jednoglasan poziv na prekidanje samoće. Samoživci se nikada ne osećaju usamljeno i retko se sećaju drugih.
Uštirkana samoća je knjiga plemenitog poziva na reminiscenciju kao najvažniji životni stil. Na postojanje zbog onih koji više ne postoje. I oni će duže postojati s nama. Svet bi bio napornije mesto za život bez sećanja i samoće. Henrik Ibzen je u drami Neprijatelj naroda tvrdio da je „čovek najjači kad je sam”. Sećanje je ukoričeni oblik samoća koje nikad nisu lične. U slučaju ove vredne knjige, svakako, ne sasvim lične. Sve samoće ove vaseljene su slične, samo su im povodi različiti. I Vidosav Stevanović u svom Dnevniku samoće govori o heurističkim dejstvima usamljenosti. Nema sumnje da bi življenje bilo beskrajno dosadnije bez samoće i neizmerno usamljenije bez osećanja usamljenosti. Junaci ove nadahnute knjige svojim postojanjem kao da brišu razlike između sada i zauvek, između onih koji prose u samoći i onih koji žive u obilju sećanja. Zaborav i sećanje su u ovoj knjizi baš ljuti neprijatelji.
Čudnovato je da ljudi veruju u raznolika božanstva, a tako malo se posvećujemo onima s kojima smo živeli i s kojima jesmo u sećanju. Ovom knjigom se vraća poverenje u besmrtnost svakog dobrog gesta. Različite ljude poštujemo zbog njihove raznolikosti, ali ih volimo zbog njihove osećajnosti kad je ima i koliko je ima. Ova knjiga je mali praznik velike osećajnosti.
Uštirkana samoća će se čitati i pamtiti po beskorisnosti očaja koji čovek oseća gubeći drage ljude i po trajnoj lepoti sećanja na njih. Sećaj se da bi te se sećali.

dr Dobrivoje Stanojević