Rimski dnevnik Mirjane Lukić Mirhane, šesta knjiga mozaičkih zapisa o nevidljivom unutrašnjem, predstavlja multižanrovsko ostvarenje. Primese dnevnika, reminiscenija, lirskih pasaža, romanesknih kockica, autobiografizma, putopisa, ispovednih tonova, ljubavnih poluzapleta, nostalgičnih crtica, političkih opservacija, univerzalnih iskaza daju ovom tekstu posebnu ljupkost i neodoljivost. Autorka je od onih koji ne gube vreme ni u čemu. Čega god se dohvati, ostavljaju svoju spisateljsku ličnu pozlatu. Tragovi sećanja u ovim dnevničkim beleškama jesu mnogo više od toga, još su vreli od autentičnosti. Čitalac bi se mogao opeći ako ne vodi dovoljno računa o kontrastu sadašnjeg, govotovo ovogodišnjeg, i onoga što se dešavalo pre trideset i više godina. Kontrasti očaravaju, ali i razočaravaju. Motivi kofera jesu simbolizovanje selidbe, odlazaka, ali i dolazaka. Ostajanju u odlascima, odlaženju u ostajanjima. Nikada u tome, međutim, nema dosade, bolesti današnjice. „Najnesrećniji su oni ljudi koji se u sebi dosađuju“, kaže Karel Čapek. Mirjana Lukić nije od takve građe. Sasvim suprotno.
Dnevnici jesu temelj svake književnosti. I one najstarije i one najmodernije. Oni su viši od sebe jer nude stvari i spolja i iznutra. Međutim, vidljiva je i dijabolička stolica koje se neprestano izmiče i primiče. Tu je i duhovno naslanjanje na Jovana Zlatoustog, Dantea, Vitmena, Borhesa, Kunderu, Crnjanskog… Ali bez beznadnog očajanja i ponavljanja starih misli.
Dijaloški oblikovan, ovaj nesvakidašnji dnevnik jeste i nestvarni dijalog između brojeva 55 i 25 kao posebnih likova. Mogle bi to biti raličite godine iste junakinje, ali i razgovor između majke i ćerke, između ženskog i muškog principa, između Tebe spolja i Mene iznutra. Razgovori Smisla i Besmisla. Od razgovora sa smislom „se ne može poludeti“, od besmislenih razgovora se „izluđuje više od samoće i ćutanja bez bilo kakvog razgovora“.
„Stvari kupuju nas, ne mi njih“, reći će junakinja dnevnika u unutrašnjem blaženom nadahnuću. „Sadašnjost je važnija od prošlosti“, tvrdi ista osoba koja osadašnjuje prošlost i istorizuje sadašnjost. Sve je u vremenu i prolaznosti zbog koje nam se čini da stalno putujemo s koferima novih razočaranja. I tako se dnevničko „ja“ stavlja u svojevrsni unutrašnji zatvor iz kojeg se ne može pobeći, ma koliko se putovalo. Zatvoriti sebe u sebe da bismo se otvorili prema drugima kao da smo to mi. Nenadmašna lirska shizofreničnost koja prerasta u delotvornu višeznačniu fatamorganu.
Junakinja dnevnika nikada nema slobodnog vremena da ćuti, nikada nije dokona da se ništa ne događa. Već u prvoj knjizi Dokolica – ili da mi nije mene bilo bi mi strašno dosadno Mirjana Lukić je nagovestila svoj pričalački reminiscentni dar. Njena junakinja uvek hoće da se seća onoga što je prošlo, i u prekognitivnim nadahnućima, i onoga što će tek biti. Dug put za reminisciranje.
Stalni putnici su visoko nostalgični. Čim dođu, vratili bi se. Kad se vrate, ponovo bi otišli. Stvar je u odlaženju nekome i strahu da se taj nikada neće naći. Ili će biti prerušen u svog izneveravajućeg dvojnika. Na taj način „život je fešta, svaki dan“ baš kao što i putovanje svakodnevno dvostruko slavljenje i onoga što se napušta i onoga što dolazi. Neprestano kartanje sa samim sobom. Uvek gubiš ili stalno dobijaš, zavisno od gledišta.
Osećati se u tuđini kao kod kuće i kod kuće kao u tuđini, to je retka sposobnost najčešća kod „dnevničara“ i putnika. Tek pisanje je ono što čini homeostazu, što izjednačava emotivni pritisak, da se ne bi rasprslo u stalnoj nedoumici.
Dnevničko „ja“ nikada nije sasvim nalik samome sebi. Otuda se ono stalno traži, pronalazi i gubi. Kad se pronađe ne prepoznaje se, dok se gubi idealizuje se. Otuda u Rimskom dnevniku stalna efektna napetost priče, vremena, događaja, prostora, raličitih principa i nadahnuća. I kad se napusti domovina, uočava se da se ona, ipak, nalazi ma gde bili. Nikako nas ne napušta. Dozvoljava nam da se izmestimo da bismo se češće sećali i radovali joj se. Tek tada se uočava koliko joj dugujemo. Nikada joj nećemo vratiti ono što smo od nje pozajmili. Svojstvo da budemo Mi. Zato, valjda, i treba opraštati dužnicima svojim jer su i oni zauvek, pomalo, Mi. Mirjana Lukić je visoko filosofična u svojoj osećajnosti. A to je, zaista, veoma redak dar.
Pisanje Rimskog dnevnika jeste i svojevrsno kockanje s gledištima. Gledišta se stalno menjaju da bi nagovestila jedno te isto: Mi smo mi čak i kada nastojimo da to nikako ne budemo. Umesto u prostoru, selimo se u sebe, svom vremenu, sebevremenu. Stoga se i ukrštene ljubavne priče glavne junakinje i ljubavi prema bližnjima granaju u raznim smerovima da bi se, na kraju, našle u jednoj otadžbinskoj tački kao najmanjem zajedničkom sadržaocu.
Junakinja dnevnika se nikako ne umara u svojim trodecenijskim reminiscencijama. Od jugonostalgičnih nevolja do modernih zadovoljstava dug je pakleni put bez koga se ne može. Autentična literatura o drugima oblikovana vlastitom pričom.
Rimski dnevnik je knjiga lišena svake opasnosti da s njom bude jednolično. Ona u čitaocu izaziva posebnu snagu kojom se mogu prevladati mnoge, česte, opasnosti odlazaka i razočaranja. Osmišljavanje pustoši koja bi mogla nastati u dušama nežnih.
Dobrivoje Stanojević
KOFERI RAZOČARANjA
0 Komentari