Ideja o čistoj književnosti odavno je napuštena, ali čini se da granica između umetničkog (dakle imaginativnog i iluzionističkog), na jednoj stani, i priručnog, pragmatičnog i dokumentarnoj, na drugoj, nikada nije bila uža nego danas. Ko što je u modernoj književnosti sasvim relativizovana ideja o vremenu i prostoru, tako je gotovo istovremeno pomerena granica između umetničkog teksta i teksta brojnih drugih disciplina – nauke, žurnalistike i priručne literature. Osnova na kojoj se opredeljuje hoće li neka duhovna tvorevina biti svrstana i u umetničke nije više isključivo njen oblik i sadržaj, već snaga emocije i nadahnuća kojom je stvarana. Dešava se tako da dela, koja na prvi pogled pripadaju potpuno neumetničkim disciplinama, nose u sebi mnogo više emocije i poezije negi tzv. čista pesnička dela. Knjiga Lutajući kuvar Mirjane Lukić Mirhane, autora iz Beograda, predstavlja gotovo savršen primer ove, sve izrazitije tendencije.
Stvarajući priče o jelima, uz vrlo precizne, primenljive i proverene recepte, stvarajući jedan svoj lični, emotivni meni koji sadrži – predjela, glavna jela, specijalitete, salate, slatkiše i, naravno, napitke – Lukićeva je ispisala prozu visokog umetničkog dometa, otvarajući važna generacijska, etička i estetička pitanja naše svakodnevice. A pre svih, kako se moglo desiti da se tako munjevito, u samo jednoj generaciji sve, celokupan sklop života, istrgne iz svojih ležišta i okrene na tumbe. Da se radost i lepota druženja i udruživanja, bliskosti i zajedništva u svemu – u poslu, zabavi i jelu – zameni jednim krajnjim egoizmom, kome se, bar za sad, ne naziru granice. Egoizam, koji je mlade generacije, po pravilu najproduktivnije, uveo u izdvojenost i jalovost, sivilo i usamljenost, raspolućenost i tragiku.
Između talasa mlađih generacija, kojima pripada i generacija svoje majke, svojih tetki i baka, Lukićeva je nedvosmisleno i nostalgično na strani starijih, sugerišući stalno ključnu misao, poentu svih svojih kuvarskih priča, da nije stvar u načinu ishrane nego u načinu života. Nije hrana, ona od nekad, ona iz detinjstva i mladosti autorke, bila ukusnija što je tehnološki bila savršenija od današnje, nego što je spremana srcem i što je spremana za druge. Za članove porodice koja je bila kompletna, a ne prepolovljena kao sada, za prve komšije i rodbinu, do kojih se držalo i koji su držali do nas, što je, jednostavno, čitav život bio ukusniji.
Jedna od junakinja ove proze, sedamdeset petogodišnja Beba, reći će u svom savetniku za dobro jelo i ovo: Pred goste prvo iznesi prave reči, pa tek onda kafu i sve po redu. Te su nam se reči, u ubrzanom ritmu života i još ubrzanijoj savremenoj ishrani, negde zametnule i za njima, negde očajnički uporno traga naš lutajući kuvar i pisac, pokušavajući da hrani varti ukus, a životu smisao. Da podseti da se ne hrani samo od jela već i od duše.
Drama raspolućenosti generacije kojoj pripada i autorka knjige možda je najupečatljivije dočarana u priči „Pola mere proje“ – receptu za samce, razvedene i usamljene, kakvih je danas sve više. Emancipacija i civilizacija uzimaju svoj danak, stalno, nezausatavivo i preteće. To svi vide, a malo ko reaguje. Niko valjda neće da ispadne iz trenda i, ne daj Bože, bude označen kao siromašan i tradicionalista. U javnom životu, valjda za uzor, sve su prisutnije dame koje po televizijama i novinama vuku po jedno dete, kao pudlicu, uporno tvrdeći, i kad ih niko ne pita „da su rodile za sebe“ i da „dete ima baš sve“. Šta dete misli i oseća i da li mu je, uz majku, igračke i tehniku, potreban još neko, možda otac, ona druga baka, onaj drugi deda, pa tetke, strine, stričevi, braća… koga je briga? Raspala se ona stara, dobra, četvoročlana, a u srećnijim slučajevima mnogočlanija porodica i zato nema više potrebe za punom merom proje. „Za pola nas, pola mere“, kaže setno Lukićeva i ne ustručava se da zapita, sebe i druge: Šta se desilo sa merom za proju i porodicu?
„Nemam pojma“, odmah odgovara autorka koja pamti priče o proji bez jaja i sira, ali ne i proji od pola mere. Pola mere proje jeste novi simbol i nova gorka realnostnaše moderne porodice. „Danas“, nastavlja Lukićeva, „više boli civilizovana tišina od tih nekadašnjih svađa, svađa je bila dokaz da nam je stalo. Danas je lakše i lepše ćutati. Dok sam voziš svoj automobil, sam biraš namirnice po megamarketu, sam spremaš pola mere proje za život u kome nedostaje neko da se posvađaš… Šta ima mnogo da se priča kada svako vozi svoj život u krug sa samim sobom, kao mikser ono pola mere proje? Šta ima da se traži više od života osim da te neko ostavi na miru? Mir mu dođe kao cilj, koji naravno postižeš sam sa samim sobom…“
Na kraju ove setne priče o usamljenosti savremenog čoveka, pogotovu čoveka u velikim gradskim centrima, Lukićeva zaključuje: „Nisam toliko željna proje koliko potrebe da civilizacija postavlja i egu granice, jednostavno, lako i brzo kao što uvodi nove modele mobilnih telefona, kompjutera i mikrotalasnih pećnica, i da tu negde ostane mesta da zajedno pojedemo pleh proje pričajući o njima“.
Pojava knjige Lutajući kuvar Mirjane Lukić Mirhane predstavlaj jedan od prvih, ozbiljnih koraka u sagledavanju i tretiranju „krnje“ porodice, kao evidentno nove socijalne realnosti, s čijim izazovima će se čovečanstvo tek suočavati, i zato, verujem da će se vrednost i aktuelnost ove knjige s vremenom samo uvećavati. Pogotovu što je to pogled iznutra, iz sebe, pogled umetnika koji uključuje pre svega vlastitu odgovornost.
20. jun 2008. Mr Srbislav Milenković