Rimski dnevnik

Pretpregled

24.05.2020.
Kontaktirala sam porodicu u kojoj sam živela i čuvala njihovu decu kao studentkinja. Moja želja bila je da im se javim kada dođem u Rim za Uskrs i posetim ih. Karantin je u mene ulio strah za njih jer je Italija tada bila najviše pogođena kovidom. Pitala sam se da li su dobro, da li su živi? Srećom jesu. Moju želju da ih iznenadim doživeli su s čuđenjem. Nije im bilo jasno zašto sam htela da idem u hotel pored svoje kuće u Rimu. Bilo je dirljivo to čuti. Kada sam odlazila, ispratili su me rečima da nikada ne zaboravim da imam kuću u Rimu.

Jedan prijatelj koji se bavi genetikom mi je rekao da u naš RNK ulazi sve što je opažajno bilo u našem iskustvu, da se to prenosi u DNK i može se pokazati u nekom od naslednika. Bila mi je zanimljiva ta priča. Pomišljala sam, zamisli moja baka je u nekom svom iskustvu imala neku aferu koja će možda biti istovetna onome što se meni dešava. Zanimljivo i moguće. Đuzepe i ja nismo krvno povezani, ali naše slike i utisci su isprepletani kao lanci DNK i RNK. Možda tek otkrijem zbog čega.

„Otvoriti svoj dnevnik posle trideset godina nije lako. Prošlost oblikuje našu budućnost. Uvek je čudesno setiti se naše sopstvene priče. Porodica koju si ti upoznala svakako nije ona koju sam ja upoznao rođenjem i ona koju sam upoznao sada kao odrastao”, rekao mi je sada zreli mladi psihoanalitičar, možda svesniji od mene u šta se upuštam.
Rimski dnevnik stajao je uvezan crvenom trakom. To uvezivanje je bilo svesno ili nesvesno kao što neko zapečati bure s rakijom da ga otvori jednom kad sazri, povodom nečeg lepog. Ta rakija nema isti ukus kao kada je ispečena i sipana u bure. Otkrivam kako prošlost oblikuje moju budućnost, onako kako je rekao Đuzepe možda ne sasvim svestan snage ni značaja. Tražeći Đuzepea, nalazim sebe.

10.05.1991.

Imala sam razgovor sa starim Đuzepeom, Pepeovim dedom po kom je dobio ime, koji je video moju dvojbu i cepanje između rimske i beogradske porodice, a možda i naslutio da ispod toga postoji još neko deljenje u meni.
„Lepa moja, ti eto ideš. A kako je tvoje srce?”
„Jedan deo će ostati ovde, a drugi ide sa mnom.”
„A, lepa moja ti imaš dva oka, dva uha, dve ruke i dve noge. Srce je samo jedno. Ne deli se. Pusti neku suzu, ispozdravljaj se sa svima nama i idi svojim putem. A srce sa sobom nosi. Život je takav i nikako drugačiji. Vai dove ti porta il cuore.”